Владимир Лалић: Култури се окрећемо кад је најтеже

Објављено у категорији: Вести

Он је српски уметник светског реномеа, коjeг је тешко сврстати само у једну врсту уметности. Исто тако су и његови радови пронашли своје место у бројним европским и светским галеријама и изложбеним просторима – Париз, Њујорк, Сингапур… Сада ће први пут светлост дана угледати радови настали у последње две године и то баш пред публиком у Новом Саду. У питању је Београђанин Владимир Лалић чија ће изложба „Voir à travers moi – You see through me” бити отворена вечерас, 28. октобра у 18 сати, у Културној станици Свилара.

Пред отварање разговарали смо са овим младим и тренутно једним од најуспешнијих српских уметника који сматра да „уметност неће никад умрети, само ће мењати форме“ , о томе са којим формама ће нас упознати на изложби, колико је та иста уметност „претрпела“ због пандемије и које су последице, да ли је управо уметност показатељ друштвеног стања и како он види град који ће бити Европска престоница културе, у ком ће и његови радови бити премијерно приказани све до 10. новембра.

Изложба у Културној станици Свилара представиће нам Ваше, до сада, још необјављене радове на плексигласу. Шта ће изложба обухватити и шта је утицало на то да баш у Културној станици Свилара Ваша дела доживе „премијеру“, како сте одабрали радове за ову изложбу?

Изложба обухвата радове урађене у последњих две године које повезује материјал на ком сам стварао, а то је плексиглас и мој цртачко-ликовни однос према телу и испитивању граница човечности. Само два рада су из 2018. године, један из 2019, а сви остали су настали ове године, тако да су веома свежи из атељеа, пуни метежа садашњег времена, рекао бих. Одабир радова је ишао органски, на лицу места. Сакупио сам намерно више радова него што може да стане и пустио простор да ми сугерише који рад где може најбоље да буде постављен. Висина плафона, ритмика белих зидова и зидова од опеке и сивог бетона, бакарне цеви од грејања, чине Свилару уникатним излагачким простором, који ме је веома инспирисао. Естетика ревитализоване старе фабрике иде добро са естетиком мојих радова. Саме те нише су добро послужиле за четири инсталације у великој сали, чак сам и користио металне шипке које нису предвиђене за качење, како бих још више радове имплементирао у простор. У горњој сали постављена је интерактивна инсталација. Расвета је одлична, а морам да приметим и сам тим Свиларе је професионалан и иновативан, на челу са Виолетом Ђерковић. Сви сјајно раде свој посао са осећајем за битне детаље, који су неопходни за добру изложбу. Када ме је Владимир Маринковић, директор Француског института у Новом Саду, позвао да правимо изложбу, желео сам да то буде изложба која ће премијерно да прикаже моје рецентне радове. Овакав подухват није лак, али Владимир је веома искусан у организацији догађаја, има осећај за визуелну уметност, а као музичар је колега, тако да схвата оба моја стваралачка света. Било је задовољство имати такве људе на овом пројекту.

Изложба је и интерактивна. На који начин ће публика моћи да учествује?

Мала сала на спрату је издвојена да буде у потпуном мраку. Посетиоци улазе са батеријским лампама или својим мобилним телефонима, где осветљавају цртеже на плексигласу, који висе са плафона. Када се осветле, цртежи се пројектују на зидове, правећи театар сенки. У зависности од померања светла, сваки посетилац режира сопствене пројекције. Ако више људи у исто време осветљава, то је још интересантније, јер се сенке мултипликују.

Kолико се разликује публика у градовима попут Париза и Њујорка и овде код нас? Какви смо као конзументи уметности?

Не толико различити, рекао бих. Код нас као и свуда у свету постоји интересовање за уметност. Овде за нијансу више постоји она фраза „Ја се не разумем у уметност“, али то се дешава и у центрима уметности. Али чим људи пробију ту баријеру, која је социолошка, мало наметнута, обично дају, чак, смелија тумачења него у великим градовима. Можда су овде људи и навикнутији на бизарније визуелне склопове. Само, овде се не схвата колико уметност може да буде велики бизнис, као што је у иностранству. У Паризу на већини билборда су рекламе за изложбе у музејима и људи су упућенији на то што се пружа. Највећи проблем овде је куповно тржиште, које је јако мало.

Како видите ситуацију у којој су се уметност и култура нашле услед пандемије. Какве нас, по Вашем мишљењу, последице тек очекују?

Ситуација је тешка, као и у другим областима. Постоји јако мало олакшица за све делатности које се баве јавним догађајима. Пошто се бавим ауторском музиком (Organized chaos) и играм у представама могу да осетим на својој кожи како то изгледа. За концерте бендова сада је убедљиво најтеже, цела та индустрија је пред колапсом. Позоришта се некако сналазе, раде се представе са смањеним капацитетом, а изложбе се отказују и праве виртуелно. Мислим да ће све ово да резултира „bubble“ ефектом на светској уметничкој сцени. Они који су јаки постаће још јачи, а већина малих галерија и институција ће испасти потпуно из игре. Али упркос свим негативним стварима, фантастично је како уметници проналазе иновативне начине да се изразе и да пошаљу своју поруку у свет. Уметност се појавила рођењем свесног човека и неће никад умрети, само ће мењати форме.

Како сте Ви „искористили“ те нове услове које је пандемија поставила у претходних неколико месеци? Да ли Вас је, на неки начин, та ситуација у којој се цео свет и даље налази, инспирисала за даље радове, поготово што сте активни на различитим уметничким пољима?

Ја сам период изолације провео веома радно, отуда и толико нових радова које излажем. Иако заиста нисам за било какву врсту затварања, искористио сам то време максимално. Ја реагујем на метеж и буку света, нисам миран тип, ослушкујем унутар мог света шта се дешава напољу, и то, кроз једну уметничку призму, упливава у моје радове. Четири рада из серије „Собе“ су и настала из скица које сам радио током „затварања“. На музичком плану сам радио на „Quaratine project“ где сам онлајн сарађивао са музичарима са којима нисам никада лично свирао. Највећи проблем је померање догађаја. Од марта покушавам да отворим самостану изложбу, а мјузикл „Jesus Christ Superstar“ у коме играм једну од главних улога, је померен за следећу годину. То померање додатно исцрпљује. Отежано је само слање радова. Тренутно су ми неки радови на групној изложби у Великој Британији и било је изузетно тешко послати их.

Сходно томе, да се надовежемо на претходно питање, колико су управо уметност и култура кључне у приказу једног друштвеног, социјалног, а ове године глобалног стања?

На уметности је увек задатак да прикаже тренутно стање у друштву. Људи на мојим изложбама тако и реагују, прво су мало зблазнути, а потом и кажу, па да, ово јесте оно што нам се тренутно дешава. А сада више него икада треба да се окренемо култури, јер само се њој и окрећемо када је најтеже.

Како Ви видите титулу Европске престонице културе коју Нови Сад носи, колико по Вашем мишљењу то може бити значајно не само за град који носи титулу већ на националном нивоу и да ли је по Вама Нови Сад заиста престоница културе?

То је веома значајна титула, а за сада ми делује да њу Нови Сад добро носи. Сваки пут када дођем у Нови Сад поново се заљубим у тај град. Увек је освежење од Београда у ком сам рођен. Нови Сад треба да искористи ову прилику максимално, на добром је путу и једва чекам да видим како ће се све то развијати. Најбитније је довести што више странаца и умрежити уметнике, кустосе, инвеститоре и љубитеље уметности.

Изложба „Voir à travers moi – You see through me” биће отворена до 10. новембра, у оквиру сарадње Француског института у Новом Саду и Фондације „Нови Сад 2021 – Европска престоница културе”.

Организатори моле све посетиоце да се, ради очувања здравља и лепшег и квалитетнијег уживања у културним садржајима, придржавају свих мера. Посетиоци су у обавези да носе заштитне маске на свим догађајима. Контролише се максималан број људи у затвореном простору. Oрганизатор задржава право измене одржавања програма и формата догађаја у случају промене епидемиолошких мера.

Оставите одговор