Милан Ненадић (1947 – 2021): Људско друштво није за овакву природу, не знамо ми да поштујемо

Објављено у категорији: Вести

Нови Сад, али и књижевна сцена на читавом простору бивше Југославије изгубили су два велика имена – Милана Ненадића и његову супругу Илеану Урсу Ненадић, који су трагично настрадали. Обоје су били вишенаграђивани писци, иза којих су остала бројна дела поезије, преводи, есеји, књижевне критике, неодвојиви делови књижевне и културне баштине ових простора.

Преносимо кратак разговор, који смо са Миланом Ненадићем направили прошле године, када смо посетили његов дом у оквиру акције поделе поклона захвалности новосадским уметницима у пензији, због њиховог великог доприноса култури, али и због издржљивости који су показали током пандемије коронавируса, као суграђани који су најдуже били у карантину.

„Ево ја сам у својој каријери објавио близу 40 књига и свака је добила неку националну, значајну награду. Последња која ми је додељена је награда ‘Десанка Максимовић’ доле у Ваљеву, прва награда коју сам добио звала се Награда Требињских вечери, 1971. године, а прошле године, 2019. доделили су ми и Дучићеву“.

Како је проводио дане у карантину и да ли ће ситуација са пандемијом коронавируса опаметити човечанство, Ненадић је овако говорио:

„Мислим да су овакви ужаси небеске прилике, ја сам дошао до неког размишљања да људско друштво није за овакву природу, не знамо ми да поштујемо. А тешко ћемо се опаметити, кажу, док дођох до памети прођоше године. Мени је моја тетка увек говорила ‘Видећеш да се лакше уђе у године него у памет’. Ја сам дане у карантину проводио како сам могао, лежећи, читајући, ишао сам само по новине и назад. Враћао се неким старим књигама и ‘руглописима’, јер то док не буде укоричено то је све рукопис или ‘руглопис’. “

О тадашњој акцији, која је била повод наше посете, али и томе на каква размишљања нас је навела пандемија која нам је променила живот Милан је рекао:

„Треба поздравити овакве акције, међутим, мало је тих акција где би људи морали да се сете ближњих. Ако вас се нико не сети, нико вас не зове и нико вам не долази, онда и немате имена. Како је рекао један песник из Никшића Прође живот кроз трешње. То је за час. Дланом о длан.“

Оставите одговор