Милан Дудић – Деда Мића (1937-2020) „Мени је у крви да волонтирам“

Објављено у категорији: Вести

Новосадски волонтерски сервис јуче је изгубио свог најстаријег члана – Милана Дудића, познатијег међу Новосађанима као Деда Мића, који је недавно примио и Октобарску награду Града Новог Сада у име новосадских волонтера. Деда Мића био је чувен по части, доброти, скромности и достојанству – у сваком смислу био је један Господин.

Преносимо кратак интервју који је пре свега месец дана Милан Дудић дао за пројекат Нови Сад – Европска престоница културе поводом примљеног признања, а који је био и повод за разговор о стварима које су га мотивисале и покретале.

Почивајте у миру Деда Мићо, била је част познавати вас!

„Веома ми значи што су волонтери добили тако значајно признање, а ја био делегиран да га преузмем, јер је до сада волонтерски рад био неприметан.

Чим је објављена епидемија пријавио сам се да дам свој допринос, али ми старији од 65 година нисмо могли да учествујемо у волонтирању, јер смо ризична група. Добио сам препоруку да могу да шијем маске за једну кројачку радњу. То сам радио док је било потребе за маскама. Када сам престао да радим за ту радионицу, сашио сам 50 маски од свог материјала и донирао Геронтолошком центру Нови Сад. После сам настaвио да шијем маске и платнене цегер торбе. Сашио сам око 40 маски и торби и поделио родбини, комшиницама и другарицама. Ангажујући се шивењем нисам осетио да сам затворен и причињавало ми је задовољство да ћу неком даривати, у то време тако тражене маске и обрадовати их торбама за пазар.

Када је у питању мотивација за волонтирањем, могу да кажем да сам је стекао у раном детињству, а да нисам ни знао да је то волонтирање. Ја сам рођен у селу Мокрин, на крај села. У комшилуку је био чобанин који је напасао стадо оваца на оближњој ливади и увече је музао овце, пре него што их је утерао у двориште, а ја сам му помагао тако што сам водио рачуна да се не удаље од њега, јер је он седео код дворишних врата и једну по једну музао и пропуштао у двориште. Тада сам имао 4-5 година.

Био сам до своје 65. године добровољни давалац крви. Иако није пракса да се зна ко је од кога добио крв, имао сам случај да је једна породиља у болници у Кикинди добила моју крв. Ја имам, како су говорили ретку крвну групу АБ позитивну и говорили су да сам златни давалац. Бабица у породилишту је била из комшилука у мојој улици, а и породиља је била из исте улице у Кикинди, па верујем да је бабица сазнала да је породиља добила моју ретку крвну групу и то јој рекла. Та породиља ми је касније рекла да јој је помогла моја крв. Ја сам био поносан, као давалац крви за непознате примаоце, а овај случај, да сам чуо коме је помогла моја крв, ми је био посебно драг.

Још пре него што је усвојен Закон о донирању органа, ја сам се распитивао код лекара како могу да завештам своје органе. Чим је усвојен тај Закон, ја сам завештао своје органе и имам Донорску картицу од 2008. године.

Нешто касније сам завештао своје тело Анатомском институту Медицинског факултета у Новом Саду.

Имао сам друга чији син је учио фризерски занат и био је већ на трећој години, али није знао да шиша, јер муштерије нису желеле да их шегрт шиша. Предложио сам његовом оцу, мом другу, да нас двојица идемо да нас његов син шиша, да би стицао праксу. Отишли смо скупа и када је било слободно место, мој друг је сео и ћутке дозволио да га мајстор шиша. Када сам ја дошао на ред, мој друг је рекао мајстору да сам ја желео да ме шегрт, његов син шиша.

Када ми је требала зубарска услуга, одлазио сам у ординацију Стоматолошког факултета, да би студенти имали могућности да практично раде.

Био сам члан Савеза извиђача и та организација учи своје чланове да помажу другоме.

Тако да могу рећи да је мени у крви да волонтирам.

Не знам тачно када сам се прикључио Новосадском волонтерском сервису, пре 3 или 4 године.

Ја немам тачну евиденцију о учешћу на волонтерским акцијама, али имам 19 акредитација за волонтирање у разним акцијама, док сам акредитацију НВС користио и по неколико пута. Поносан сам што имам уникатну акредитацију, урађену само за преузимање Октобарске награде. Најзахтевније ми је када током волонтирања нема активног рада. Мени је значајно да сам активан у неком раду, а не само да статирам.

С обзиром на моје 83 године и знања и вештине које сам стекао током живота, не могу рећи да сам нешто научио, јер сам само користио досадашње знање.“

Милан Дудић

Оставите одговор