Теодора Перовић: Кроз „Аутономне идентитете“ Изабела Машић нас је натерала да се запитамо ко смо

Објављено у категорији: Вести

Пројекат „Аутономни идентитети” представља радове Изабеле Машић, настале у периоду од 2017. до 2020. године. Истражујући структуре идентитета различитих карактера, које су формиране кроз различита социолошка, глобална и технолошка превирања, као и догађаје који су погађали друштво, ауторка кроз радове овог пројекта покушава да изнедри искуство комуникације која се насилно развијала, а на исти начин утицала и на развој индивидуе. Те индивидуе формирају данашње друштво, психолошку и социолошку теорију културе.

изабела машић аутономни идентитети

Медиј визуелизације података омогућава управо измицање уназад. Мапе дају контекст, координатни систем и прецизност рачунарских линија, историјску масу и велико поприште битке. То је кључно за савремено стање, које од гомилања системске сложености пати исто колико и од свеобухватне квантификације живота. Зато је визуелизација података кључна слика савремености, опасна, потентна и противречна, којом се једнако занимају инжењери, бизнисмени и генерали колико и уметници.

Током реализације пројекта, видели смо дигиталне слике у служби пространог наратива употребом графичких медија и ГИФ-а, као и поетике глича. Појединости о којима говоримо кад кажемо глич су: грешка, несавршеност медија (аналогни цртеж), системске и кодне грешке које у визуелним материјалима доносе нову, немогућу и непредвидиву форму за контролу ликовности и резултат самог рада.

Машићева путем кратких поп-ап анимација контролише слику, али искључиво до оне мере колико јој то дозвољава унапред задат алгоритам саме кодне грешке, док остатак, посматрајући, препушта случају. Управо у том тренутку, сукобљава се основно цивилизацијско правило, свака грешка мора бити отклоњена, као и ауторкино деловање.

За уметника, ове грешке су драгоцени доказ да је дата визуелизација пре свега творевина човека, са свим његовим ставовима, вредностима, политичким назорима, пристрасностима, осећањима и естетским склоностима, да није неутрална и да не тежи да таква буде. Грешке су машинске напуклине из којих цури људско – сувише људско да би се могло квантификовати. Управо су то искре од којих се роји прича, варнице које лете око ватре док из слика вришти идентитет. Глич у овим радовима представља човеков очајнички крик.

Серија радова обухвата слике већег формата представљене на платну и дигиталне принтове. На сликама су приказана лица, руке, труп, реалистично, али на зачуђујућ и иновативан начин, који се огледа у поступку стварања слика – као негатива реалистичних портрета и актова, који у инверзији постају плави у односу на тотално црну позадину.

Црна позадина улази у лица, одузимајући им тако експресију и отуђујући их од посматрача. Стављањем црне маске, скривају се искрена осећања и расположења која су део персоне. Сликањем руку, ногу, трупа, врата, одражава се опуштеност, грч, бол, додир. Машићева крије већ скривено, али из мрака тајни на површину се пробија покрет руке, трептај ока, грч врата. Говор тела нам увек одаје шта се заправо дешава унутра. Сваки догађај иза себе оставља неизбрисив траг који се дубоко уреже у наш идентитет.

Кроз назив изложбе – Аутономни идентитети, Изабела Машић нас је натерала да се запитамо ко смо. Идентитет представља јединственост јединке у односу на колектив. Аутономни идентитет живи по својим сопственим правилима. Посматрајући радове, покушавамо да пронађемо свој одраз у лицима, рукама, трупу, испред којих стојимо. На тај начин скидамо маску, проналазећи дубоко у себи особине, афекте, мотиве, потребе, ставове, понашање, који нас издвајају од осталих. Тако одједном нестаје црна позадина која улази у лица, бојећи се у нашем оку бојама нашег идентитета.

Наш идентитет поседује позитивно и негативно, тужно и радосно, добро и лоше. Из слика тишина вришти да у животу више треба ценити негативно, тужно и лоше, јер да тога није, не бисмо ценили радост, позитивно и добро у нама.

Негатив којим су приказани портрети и обезглављени актови, изискују од нас да у њима видимо позитив. Ауторка радова нам је, претпостављамо, хтела рећи да, како у визуелној уметности постоје позитив и негатив, исто тако постоје и у човековом идентитету.

Серија радова Изабеле Машић може се сматрати успешном и иновативном када је у питању психолошка и соцолошка теорија личности и културе, али морамо нагласити да се у радовима оваквог типа крије још неиспричаних прича које се морају чути и скривених идентитета који се морају открити. Зато се надамо да ћемо посетити још Машићкиних изложби на којима ће представити другачије радове, инспирисане истом темом.

Текст: Теодора Перовић, спец. историје и теорије савремене уметности

Оставите одговор