Novi Sad kao mesto novih ideja, susreta i projekata!

Objavljeno u kategoriji: Vesti

     Sa Goranom Tomkom, članom istraživačkog tima koji radi na kreiranju strategije kulturnog razvoja grada Novog Sada, razgovarali smo o zančaju rada na strategiji, trenutnim stanjem i mogućnostima koje ovaj strateški dokument ima za razvoj grada.

 

     Kako je došlo do toga da budete uključeni u kreiranje ovako značajnog dokumenta za grad?

     Kada je grad prvi put objavio da želi da se kandiduje za Evropsku prestonicu kulture, 2011. godine, organizovao sam i učestvovao u nekoliko tribina na tu temu (jedna od njih se zvala Novi Sad evropska prestonica kulture pre Evropske prestonice kulture) i počeo da istražujem iskustva drugih gradova. U toku 2014. sam bio deo tima sa Natali Beljanski i Darkom Polićem koji je pisao nacrt programa za samu aplikaciju, ali nam je bilo jasno da bez strategije i istraživanja nećemo daleko stići i izašli smo iz te priče. Potom smo sa raznih strana ukazivali na potrebu da se radi temeljno istraživanje pre strategije i kada je krajem prošle godine stigao poziv od Grada da dostavimo ponudu za istraživanje, prihvatili smo poziv. Mislim da su prilike za istraživanja i strateška planiranja u kulturi jako retke i da ih ne treba propuštati. Samo da podsetim da ni Republika, ni Pokrajina ni Grad Beograd nemaju strategije u polju kulture. Strategije obavezuju, pozivaju na odgovornost i kao takve često nisu popularne među donosiocima odluka. To što je Novi Sad krenuo u to je sjajna vest za svakog ko priželjkuje promenu. Naravno, mnogima odgovara sadašnje stanje.

 

     Šta je bila prva stvar koju ste uradili kada ste krenuli da radite na kulturnoj strategiji grada?

     Strategije se u našoj praksi najčešće rade na dva načina – bolji i lošiji. Lošiji podrazumeva da tim eksperata sedi unutar četiri zida i manje ili više samostalno piše strategiju na osnovu svojih iskustava i znanja. Ovaj pristup neretko uključuje i obilno prepisivanje drugih strategija. Ono što na kraju dobijemo je dokument koji zbog subjektivnosti i ograničenog poznavanja realnih uslova ne odgovara kontekstu koji nastoji da transformiše. U boljoj varijanti, eksperti pozivaju na radionice i okrugle stolove učesnike kulturnog života i sa njima zajedno pišu strategiju. Tako su skoro rađene strategije u Zrenjaninu i Pančevu, a pre toga u Nišu recimo. Mi ćemo slediti drugi put, međutim i on ima svoje manjkavosti. Naime, ljudi koji se nađu oko stola mogu biti ljudi koji su u tom trenutku imali vremena, interesovanja ili su iz nekog razloga bliski ekspertima, što opet, u blažoj meri, znači pristrasnost i potencijalno isključuje glasove koji se ne nalaze u prostoriji. Zbog toga smo Peđa Cvetičanin, Ivana Volić i ja, kao tim, tu da pre radionica koje će se odigravati u toku aprila i maja meseca, uradimo opsežno istraživanje najvažnijih aspekata kulturnog sistema grada – kulturne participacije građana, funkcionisanja kulturnih organizacija i institucija i rad Gradske uprave za kulturu. Na taj način mislimo da će više glasova moći da se čuje, a to je jako važno za svaki proces koji teži da sebe nazove demokratskim.

 

     Da li su rezultati upitnika jedna od ključnih stvari u izradi strategije?

     Kroz istraživanje ćemo dobiti neku vrstu dijagnostike aktuelnog stanja. Moći ćemo da sagledamo koji su to ključni problemi, kako je do njih došlo i da li postoje neki često ponavljani mitovi koji nas sprečavaju da sagledamo pravu sliku na terenu. To je jako važno i predstavlja u poslednje vreme uobičajenu praksu evropskih kulturnih politika – zato i postoji pojam kulturne politike zasnovane na činjenicama (izvorno: evidence based policy). Međutim, sami podaci ne nose u sebi rešenje problema, kao što krvna slika sama po sebi ne sugeriše koji ćete lek piti – to je na doktoru da proceni. Zbog toga je u planu da se pozovu svi akteri na kulturnoj sceni – dakle jedan konzilijum lekara – da predlože moguća rešenja na osnovu svojih iskustava i iskustava drugih gradova sličnih Novom Sadu. Naša je uloga da te predloge sklopimo u koherentnu celinu.

 

     Šta građani kao krajnji korisnici kulture mogu da očekuju donošenjem kulturne strategije? 

     Neke od ključnih prepreka za učešće u kulturnom životu stvarane su decenijama i ne mogu se rešiti ni lako, ni brzo. Recimo, mnogi građani koje zovemo da nam odgovore na pitanja u vezi njihovog učešća u kulturnom životu, kažu nam – ne znam ja o kulturi ništa, nije to za mene. Kada znate da su ti građani najčešće siromašni, da nisu iz raznih razloga imali priliku da se obrazuju i da žive na periferiji grada, onda dobijate sliku jednog neravnopravnog društva i ideje kulture kao elitne delatnosti koja je po definiciji isključiva. To je tužna slika koja se ne može rešiti preko noći.

     Ono što može da se reši i što će uticati na građane, jeste da kulturne organizacije postanu osetljivije na njihove potrebe i načine učešća u kulturnim dešavanjima. Ljudi se pobune na ovakvu izjavu često – pa zar treba da podilazimo publici?! Nije stvar u tome da se sadržaji kreiraju tako što će građani glasati za ono što im je najlepše ili zabavnije (kao što rade u Holivudu). Umetnost i drugi kulturni sadržaji moraju imati slobodu da izađu iz okvira u svakom smislu i za tu se slobodu valja boriti. Međutim, svaki sadržaj se može predstaviti na veliki broj različitih načina, na različitim mestima, u različito vreme i praćeno različitim pedagoškim, animacionim i promotivnim programima koji čine sadržaj manje ili više pristupačnim. Čak i ako hoćete nekoga da šokirate ili izvedete iz zone komfora, ako sadržaj nije pristupačan i prijemčiv, imaćete praznu salu. Tu nažalost jako kasnimo za evropskim okruženjem. Čast izuzecima, ali programi su veoma često kreirani po ukusu i navikama edukovane elite, a publika veoma retko biva uključena na neki smislen način.

 

     Kako i na koji način će se krairanje kulturne strategije odraziti na kulturni život grada?

     Kao prvo, za kreiranje kulturne strategije podjednako je važan i rezultat – sam strateški dokument – i proces, odnosno način na koji se stiglo do dokumenta. U ovom trenutku, mi nastojimo da proces bude što otvoreniji, participativniji i sadržajniji. Zbog toga nedeljama neumorno šaljemo pozive, podsećanja i molbe za učešće u istraživanju. Zbog toga što znamo da će proces biti kvalitetan u onoj meri u kojoj ključni akteri uzmu učešće. Tek tada možemo imati sadržajne i važne diskusije iz kojih će proizaći ne samo kvalitetan dokument, već dokument iza kojeg će stati veći broj aktera. To me dovodi do druge važne stvari. Usvajanje Strategije je samo početak. Njeno sprovođenje, evaluacija i izrada kratkoročnijih Akcionih planova su mnogo važniji. Znamo za puno primera strategija koje stoje u fiokama. Ali nijedna strategija se ne sprovodi u potpunosti, a još manje se sprovodi ukoliko među akterima i javnosti generalno ne postoji saglasnost da ona treba da se sprovede i spremnost da se odgovorni za njeno sprovođenje na to iznova podsećaju. U ostalom ista je priča i sa zakonima, ustavom…

 

     Koji grad po vama ima dobru kulturnu strategiju i da li se kulturna strategija može „prepisati“ od nekog drugog grada?

     Verovatno najgore što možemo da uradimo je da prepisujemo. To je recept za katastrofu. Verujem da svaki grad raspolaže kapacitetima da osmisli kvalitetnu i autentičnu strategiju, jedino je pitanje kome će taj posao biti poveren. Naravno, mi smo upoznati sa strategijama raznih gradova, a kako projekat Evropske prestonice kulture dotiče sve veći broj gradova širom kontinenta, tako i raste broj strategija u našem okruženju. Nažalost, veliki broj njih je pisan u kratkom roku, od strane ljudi koji su potpuni stranci na sceni i uz nisko učešće aktera.

 

     Kada razmišljate o kulturnom životu u Novom Sadu, šta vidite kao dobre, a šta kao loše strane?

     Krenuću sa lošim. Mislim da je veliki broj radnica i radnika u kulturi obeshrabreno raznim neuspelim borbama u kojima su učestvovali prethodnih godina. Osećaju se poniženo i marginalizovano, a neretko i beznadežno. Žive u teškim uslovima, nemaju sredstva za rad… Njihovo poverenje u mogućnost promene je veoma nisko i nije ih teško razumeti. Ta vrsta emocionalnog tereta i umora je velika prepreka u bilo čijem radu. Istovremeno, scena je naglašeno podeljena, svako funkcioniše unutar svog malog kruga. Nepoverljivi smo jedni prema drugima i stiče se često utisak da je neuspeh jedne «ekipe» uspeh svih drugih. Ne mislim da svi treba da se slažu i vole sa svima, naprotiv. Neslaganje je veoma važno. Ali jedno je ne slagati se u dijalogu, a drugo je ne komunicirati uopšte, a to je ono što sada imamo. Mislim da je važno da debate o kulturi, uključujući neslaganja, ponovo zauzmu važnije mesto u javnim diskursima – da kultura ne bude lični interes nekolicine ugroženih grupa, već zajedničko interesovanje što većeg broja građana.

     Sa druge strane, veliko mi je zadovoljstvo da pored nekih starih neumornih igrača vidim neke nove snage na sceni. Pregled nije potpun, ali recimo Pozorište Promena koje vode mladi glumci i glumice, koje je pre neku nedelju proslavilo svoj prvi rođendan sjajnom predstavom pred punim auditorijumom je zaista veliko osveženje. Dom B-612 koji je prošle godine pokrenula grupa studenata umetnosti, arhitekture i društvenih nauka skupljajući svoj džeparac za pokrivanje prvih troškova je nešto što me uvek inspiriše. Danas, kada odete u njihov novi prostor iza Sinagoge (prvo su bili u Kineskoj četvrti u neuslovnom prostoru), imate priliku da vidite pun klub mladih ljudi koji razgovaraju o nasleđu Šezdesetosme ili slušaju veče kantautorske muzike ili izlažu svoje radove… To su prizori koji se retko viđaju. Takođe, mislim da je jako pozitivno to što javne institucije kulture sve češće pokazuju da imaju šta da ponude novoj publici i znaju kako to da učine poput Galerije Matice srpske ili Muzeja Vojvodine, da sarađuju sa nezavisnom produkcijom (MSUV ili SNP recimo), da dobijaju međunarodne projekte, da se kreću u evropskim krugovima. Rekao bih da to postaje sve češća slika i voleo bih da to postane sasvim uobičajena.

 

     Kada možemo da očekujemo prve efekte na kulturni život grada od momenta donošenja strategije?

     Mislim da prve efekte možemo da očekujemo i pre nego što se Strategija usvoji. Za nas, činjenica da se u našem gradu radi najopsežnije istraživanje kulturnog sistema jednog grada verovatno ikada u našoj zemlji, da se veliki broj građana odazvao na ankete, kao i značajan broj organizacija jeste osetan pomak. Ukoliko na radionicama budemo imali veliki broj aktera koji konstruktivno i kritički promišljaju i predlažu rešenja, onda mislim da možemo da kažemo da smo na dobrom putu. Naravno, sledeći konkurs za kulturu će biti važan momenat. Ako se on kao ključni instrument kulturne politike bude promenio, osavremenio onda to znači da smo kao sektor uspeli.

 

     Kako vidite Novi Sad 2021. godine?

     Zavisi da li sam tog dana optimista ili pesimista… Novi Sad 2021. može biti podeljen, posvađan i posramljen grad. Sa druge strane, može biti grad koji je dobio pažnju, koji se osnažio, koji je unapredio kapacitete kulturnih aktera, koji je možda otkrio sebe na novi način, napravio nova prijateljstva unutar i spolja. Zapravo, mislim da su šanse za oba scenarija podjednake. Sve zavisi kako se postavimo i koliko budemo uporni da doprinesemo promenama koje priželjkujemo. Ako budemo zatvoreni u našim malim balonima, naćićemo krivca da preživimo dan. Ako se organizujemo i povežemo, mogu da zamislim grad koji će opravdati svoje ime – da bude rasadnik novih ideja, mesto susreta i pokretač nekih novih promena.

Ostavite odgovor