Нови Сад као место нових идеја, сусрета и пројеката!

Објављено у категорији: Вести

     Са Гораном Томком, чланом истраживачког тима који ради на креирању стратегије културног развоја града Новог Сада, разговарали смо о занчају рада на стратегији, тренутним стањем и могућностима које овај стратешки документ има за развој града.

 

     Како је дошло до тога да будете укључени у креирање овако значајног документа за град?

     Када је град први пут објавио да жели да се кандидује за Европску престоницу културе, 2011. године, организовао сам и учествовао у неколико трибина на ту тему (једна од њих се звала Нови Сад европска престоница културе пре Европске престонице културе) и почео да истражујем искуства других градова. У току 2014. сам био део тима са Натали Бељански и Дарком Полићем који је писао нацрт програма за саму апликацију, али нам је било јасно да без стратегије и истраживања нећемо далеко стићи и изашли смо из те приче. Потом смо са разних страна указивали на потребу да се ради темељно истраживање пре стратегије и када је крајем прошле године стигао позив од Града да доставимо понуду за истраживање, прихватили смо позив. Мислим да су прилике за истраживања и стратешка планирања у култури јако ретке и да их не треба пропуштати. Само да подсетим да ни Република, ни Покрајина ни Град Београд немају стратегије у пољу културе. Стратегије обавезују, позивају на одговорност и као такве често нису популарне међу доносиоцима одлука. То што је Нови Сад кренуо у то је сјајна вест за сваког ко прижељкује промену. Наравно, многима одговара садашње стање.

 

     Шта је била прва ствар коју сте урадили када сте кренули да радите на културној стратегији града?

     Стратегије се у нашој пракси најчешће раде на два начина – бољи и лошији. Лошији подразумева да тим експерата седи унутар четири зида и мање или више самостално пише стратегију на основу својих искустава и знања. Овај приступ неретко укључује и обилно преписивање других стратегија. Оно што на крају добијемо је документ који због субјективности и ограниченог познавања реалних услова не одговара контексту који настоји да трансформише. У бољој варијанти, експерти позивају на радионице и округле столове учеснике културног живота и са њима заједно пишу стратегију. Тако су скоро рађене стратегије у Зрењанину и Панчеву, а пре тога у Нишу рецимо. Ми ћемо следити други пут, међутим и он има своје мањкавости. Наиме, људи који се нађу око стола могу бити људи који су у том тренутку имали времена, интересовања или су из неког разлога блиски експертима, што опет, у блажој мери, значи пристрасност и потенцијално искључује гласове који се не налазе у просторији. Због тога смо Пеђа Цветичанин, Ивана Волић и ја, као тим, ту да пре радионица које ће се одигравати у току априла и маја месеца, урадимо опсежно истраживање најважнијих аспеката културног система града – културне партиципације грађана, функционисања културних организација и институција и рад Градске управе за културу. На тај начин мислимо да ће више гласова моћи да се чује, а то је јако важно за сваки процес који тежи да себе назове демократским.

 

     Да ли су резултати упитника једна од кључних ствари у изради стратегије?

     Кроз истраживање ћемо добити неку врсту дијагностике актуелног стања. Моћи ћемо да сагледамо који су то кључни проблеми, како је до њих дошло и да ли постоје неки често понављани митови који нас спречавају да сагледамо праву слику на терену. То је јако важно и представља у последње време уобичајену праксу европских културних политика – зато и постоји појам културне политике засноване на чињеницама (изворно: evidence based policy). Међутим, сами подаци не носе у себи решење проблема, као што крвна слика сама по себи не сугерише који ћете лек пити – то је на доктору да процени. Због тога је у плану да се позову сви актери на културној сцени – дакле један конзилијум лекара – да предложе могућа решења на основу својих искустава и искустава других градова сличних Новом Саду. Наша је улога да те предлоге склопимо у кохерентну целину.

 

     Шта грађани као крајњи корисници културе могу да очекују доношењем културне стратегије? 

     Неке од кључних препрека за учешће у културном животу стваране су деценијама и не могу се решити ни лако, ни брзо. Рецимо, многи грађани које зовемо да нам одговоре на питања у вези њиховог учешћа у културном животу, кажу нам – не знам ја о култури ништа, није то за мене. Када знате да су ти грађани најчешће сиромашни, да нису из разних разлога имали прилику да се образују и да живе на периферији града, онда добијате слику једног неравноправног друштва и идеје културе као елитне делатности која је по дефиницији искључива. То је тужна слика која се не може решити преко ноћи.

     Оно што може да се реши и што ће утицати на грађане, јесте да културне организације постану осетљивије на њихове потребе и начине учешћа у културним дешавањима. Људи се побуне на овакву изјаву често – па зар треба да подилазимо публици?! Није ствар у томе да се садржаји креирају тако што ће грађани гласати за оно што им је најлепше или забавније (као што раде у Холивуду). Уметност и други културни садржаји морају имати слободу да изађу из оквира у сваком смислу и за ту се слободу ваља борити. Међутим, сваки садржај се може представити на велики број различитих начина, на различитим местима, у различито време и праћено различитим педагошким, анимационим и промотивним програмима који чине садржај мање или више приступачним. Чак и ако хоћете некога да шокирате или изведете из зоне комфора, ако садржај није приступачан и пријемчив, имаћете празну салу. Ту нажалост јако каснимо за европским окружењем. Част изузецима, али програми су веома често креирани по укусу и навикама едуковане елите, а публика веома ретко бива укључена на неки смислен начин.

 

     Како и на који начин ће се краирање културне стратегије одразити на културни живот града?

     Као прво, за креирање културне стратегије подједнако је важан и резултат – сам стратешки документ – и процес, односно начин на који се стигло до документа. У овом тренутку, ми настојимо да процес буде што отворенији, партиципативнији и садржајнији. Због тога недељама неуморно шаљемо позиве, подсећања и молбе за учешће у истраживању. Због тога што знамо да ће процес бити квалитетан у оној мери у којој кључни актери узму учешће. Тек тада можемо имати садржајне и важне дискусије из којих ће произаћи не само квалитетан документ, већ документ иза којег ће стати већи број актера. То ме доводи до друге важне ствари. Усвајање Стратегије је само почетак. Њено спровођење, евалуација и израда краткорочнијих Акционих планова су много важнији. Знамо за пуно примера стратегија које стоје у фиокама. Али ниједна стратегија се не спроводи у потпуности, а још мање се спроводи уколико међу актерима и јавности генерално не постоји сагласност да она треба да се спроведе и спремност да се одговорни за њено спровођење на то изнова подсећају. У осталом иста је прича и са законима, уставом…

 

     Који град по вама има добру културну стратегију и да ли се културна стратегија може „преписати“ од неког другог града?

     Вероватно најгоре што можемо да урадимо је да преписујемо. То је рецепт за катастрофу. Верујем да сваки град располаже капацитетима да осмисли квалитетну и аутентичну стратегију, једино је питање коме ће тај посао бити поверен. Наравно, ми смо упознати са стратегијама разних градова, а како пројекат Европске престонице културе дотиче све већи број градова широм континента, тако и расте број стратегија у нашем окружењу. Нажалост, велики број њих је писан у кратком року, од стране људи који су потпуни странци на сцени и уз ниско учешће актера.

 

     Када размишљате о културном животу у Новом Саду, шта видите као добре, а шта као лоше стране?

     Кренућу са лошим. Мислим да је велики број радница и радника у култури обесхрабрено разним неуспелим борбама у којима су учествовали претходних година. Осећају се понижено и маргинализовано, а неретко и безнадежно. Живе у тешким условима, немају средства за рад… Њихово поверење у могућност промене је веома ниско и није их тешко разумети. Та врста емоционалног терета и умора је велика препрека у било чијем раду. Истовремено, сцена је наглашено подељена, свако функционише унутар свог малог круга. Неповерљиви смо једни према другима и стиче се често утисак да је неуспех једне «екипе» успех свих других. Не мислим да сви треба да се слажу и воле са свима, напротив. Неслагање је веома важно. Али једно је не слагати се у дијалогу, а друго је не комуницирати уопште, а то је оно што сада имамо. Мислим да је важно да дебате о култури, укључујући неслагања, поново заузму важније место у јавним дискурсима – да култура не буде лични интерес неколицине угрожених група, већ заједничко интересовање што већег броја грађана.

     Са друге стране, велико ми је задовољство да поред неких старих неуморних играча видим неке нове снаге на сцени. Преглед није потпун, али рецимо Позориште Промена које воде млади глумци и глумице, које је пре неку недељу прославило свој први рођендан сјајном представом пред пуним аудиторијумом је заиста велико освежење. Дом Б-612 који је прошле године покренула група студената уметности, архитектуре и друштвених наука скупљајући свој џепарац за покривање првих трошкова је нешто што ме увек инспирише. Данас, када одете у њихов нови простор иза Синагоге (прво су били у Кинеској четврти у неусловном простору), имате прилику да видите пун клуб младих људи који разговарају о наслеђу Шездесетосме или слушају вече кантауторске музике или излажу своје радове… То су призори који се ретко виђају. Такође, мислим да је јако позитивно то што јавне институције културе све чешће показују да имају шта да понуде новој публици и знају како то да учине попут Галерије Матице српске или Музеја Војводине, да сарађују са независном продукцијом (МСУВ или СНП рецимо), да добијају међународне пројекте, да се крећу у европским круговима. Рекао бих да то постаје све чешћа слика и волео бих да то постане сасвим уобичајена.

 

     Када можемо да очекујемо прве ефекте на културни живот града од момента доношења стратегије?

     Мислим да прве ефекте можемо да очекујемо и пре него што се Стратегија усвоји. За нас, чињеница да се у нашем граду ради најопсежније истраживање културног система једног града вероватно икада у нашој земљи, да се велики број грађана одазвао на анкете, као и значајан број организација јесте осетан помак. Уколико на радионицама будемо имали велики број актера који конструктивно и критички промишљају и предлажу решења, онда мислим да можемо да кажемо да смо на добром путу. Наравно, следећи конкурс за културу ће бити важан моменат. Ако се он као кључни инструмент културне политике буде променио, осавременио онда то значи да смо као сектор успели.

 

     Како видите Нови Сад 2021. године?

     Зависи да ли сам тог дана оптимиста или песимиста… Нови Сад 2021. може бити подељен, посвађан и посрамљен град. Са друге стране, може бити град који је добио пажњу, који се оснажио, који је унапредио капацитете културних актера, који је можда открио себе на нови начин, направио нова пријатељства унутар и споља. Заправо, мислим да су шансе за оба сценарија подједнаке. Све зависи како се поставимо и колико будемо упорни да допринесемо променама које прижељкујемо. Ако будемо затворени у нашим малим балонима, наћићемо кривца да преживимо дан. Ако се организујемо и повежемо, могу да замислим град који ће оправдати своје име – да буде расадник нових идеја, место сусрета и покретач неких нових промена.

Оставите одговор