Intervju: Andrea Drenjovski, Plants AiR rezidentkinja

Objavljeno u kategoriji: Vesti

O coffee-shop kulturi u Novom Sadu, inspiraciji i književnosti…

 

Ovaj grad je jako živ, toliko je ljudi na ulicama, lokali po centru su svakog dana puni. Ljudi su veoma živahni, puno pričaju, i nikad se nisam osetila usamljeno.

Andrea Drenyovszki

 

Subota popodne, topao vetar duva, i mi odlazimo u Owl klub da razgovaramo sa Andreom, mladom pesnikinjom, koja je došla iz Pečuja u Novi Sad na rezidenciju za pisce Fondacije „Novi Sad 2021” u okviru realizacije projekta Evropska prestonica kulture. U njenom notesu smo ostavili poruku da obavezno čita knjige Vladimira Tasića i da sluša muziku „Lune”, „La Strade” i „Boye”. Bilo nam je zadovoljstvo da se družimo. Prenosimo deo našeg bogatog razgovora.

 

Za nekoliko dana se vraćaš u Pečuj i voleli bismo da nam ispričaš kakvi su tvoji utisci u vezi se rezidencijom. Da li je ovo prva rezidencija za pisce na kojoj si bila?

Da, ovo je moja prva rezidencija i veoma sam zadovoljna celokupnom organizacijom i načinom na koji sam provodila vreme u Novom Sadu. Kada sam aplicirala za rezidenciju razmišljala sam o tome da je ovo idealna prilika koja će mi omogućiti vreme za pisanje. Studiram medicinu i radim, i malo mi vremena ostaje da pišem. Veoma me je obradovalo što sam baš ja izabrana da dođem u Novi Sad i provedem mesec dana ovde. Ovaj grad je jako živ, toliko je ljudi na ulicama, lokali po centru su svakog dana puni. Ljudi su veoma živahni, puno pričaju, i nikad se nisam osetila usamljeno. Svi su se lepo ophodili prema meni, a moje poznavanje srpskog jezika mi je svakako olakšalo boravak. Srpski jezik razumem, ali mi je problem da pričam jer nisam najsigurnija i jednom prilikom sam na samom početku rezidencije naručila kafu na engleskom jeziku i jedna jako fina devojka koja me je uslužila je želela da mi sve objasni na engleskom jeziku, ali se i ona zbunila i počela da priča na srpskom, a ja sam joj rekla da je razumem i na srpskom, iako sam to rekla na engleskom, tako da smo se obe nakon toga baš smejale. Kad razmislim da li mi je nešto nedostajalo, jedino moj omiljeni restoran u Pečuju gde pripremaju ukusnu pastu. Mislim da su ovakvi rezidencijalni programi veoma važni za pisce jer im omogućuju da upoznaju novu kulturu, da provedu određeno vreme u gradu u kom se govori na drugom jeziku i da se upoznaju sa drugim ljudima koji se bave pisanjem.

 

Kako izgledaju tvoji dani u Novom Sadu i šta je na tebe ostavilo najjači utisak, o kom si možda nešto i napisala?

Dani mi liče jedan na drugi, puno šetam gradom, uglavnom pored Dunava jer mi reka u Pečuju jako nedostaje, a između šetnji vreme provodim u nekim od kafića u centru grada gde svaki dan dva do tri sata pišem. Volim da pijem filter kafu i da isprobavam različite ukuse i arome, i u Novom Sadu ima baš lepih kafića. Bila sam u Akademiji, Loftu, Kafa i Kafa, a najviše mi se dopao Pogon, pogotovo mesto pored prozora gde mi je baš lepo kad sednem jer mogu da posmatram ljude koji su na ulici i da uživam u lepoj kafi i u pisanju. U stanu u kom živim imam jedan prozor sa kog imam jako lep pogled na Novi Sad i baš uživam u njemu. Što se tiče pisanja, prvo sam zapisivala kratke beleške, nešto poput dnevnika, a u poslednjih dve nedelje na osnovu njih počela sam da pišem pesme. Ono što mi je privuklo najveću pažnju jeste da ljudi u Novom Sadu puno vremena provode u kafićima i radim danom, a i vikendom, i da ispijanje kafe traje baš dugo kod vas. U Pečuju su kafići tako puni jedino kad je u toku neki festival i eventualno vikendom, a ostalim danima ljudi uglavnom vreme provode kod kuće. To me je baš iznenadilo, i sviđa mi se, tako da sam o kafe kulturi u Novom Sadu počela i da pišem. Takođe, vi mnogo trubite u saobraćaju, stalno se čuju sirene, i volela bih da taj „jezik sirena” uključim u svoju poeziju.

 

Studiraš medicinu, počela si da radiš, voliš književnost, pozorište, pišeš poeziju. Možeš li nam objasniti kako ti vidiš tu vezu između medicine i poezije?

Volim da čitam i književnost me je od početka školovanja interesovala. Pišem poeziju od srednje škole, ali mnogo više čitam prozu. Pored književnosti volim biologiju i kada je trebalo da se odlučim čime ću se u životu baviti izabrala sam da upišem medicinu i da učim da budem lekar dijagnostičar. Ono što me najviše povezuje sa književnošću dok se bavim medicinom jesu osećanja drugih ljudi, njihovi emotivni lomovi, način na koji se nose za činjenicama koje se tiču njihovog zdravlja, a i zdravlja njihovih najbližih. Pitali ste me da li mi možda posmatranje organa drugih ljudi daje inspiraciju da pišem, ono što vidim uz pomoć ultrazvuka. Možda, nije isključeno, ali me razgovor koji vodim sa pacijentima najviše zanima. Pokušala sam da pišem poeziju po uzoru na anatomiju, kao jedan vid anatomskog pisanja, služeći se medicinskom terminologijom i to mi je bio baš velik izazov. Volela bih da ponovo pokušam da pišem na taj način, možda će mi sad biti lakše da se u toj specifičnoj formi izrazim.

 

Šta je glavna tema tvojih dosadašnjih pesama, koje motive bi izdvojila kao centralne?

Pre nego što sam došla u Novi Sad, počela sam da radim na jednoj novoj temi. U pitanju je duži ciklus pesama posvećenih ratovima na Balkanu sa akcentom na traumu, psihička i emotivna oštećenja koja su nastala kao posledice rata. Rođena sam 1992. godine u Subotici i te godine je moj otac dobio vojni poziv. Od njega su stizala pisma, uglavnom posle njegovih iznenadnih poseta. Ja se tog perioda naravno ne sećam, ali o njemu pišem na osnovu sećanja mojih roditelja, porodičnih prijatelja i drugih ljudi koji ta iskustva pamte. Takođe, interesuje me kako mladi ljudi koji su kao i ja odrastali za vreme rata percipiraju te događaje i da li su oni možda indirektno ostavili na njih emotivne ožiljke. O ratu sam saznala čitajući knjige Zoltána Danyia i Rolanda Orcsika. Kad sam završila zabavište počelo je bombardovanje Srbije, i tada sam živela u Bačkoj Topoli gde i dalje žive moji roditelji. Tog perioda se sećam, naravno iz dečije perspektive. Moj boravak u Novom Sadu se poklopio sa godišnjicom obeležavanja bombardovanja Novog Sada i saznala sam mnogo toga što verujem da će mi koristiti u dajem pisanju.

 

Kakva su tvoja zapažanja kad uporediš književnu, i uopšte kulturnu scenu Novog Sada i Pečuja? 

U Novom Sadu ima baš dosta književnih događaja, mnogo više nego u Pečuju. Veoma mi se dopada prostor i koncept knjižare Bulevar-Books jer ja taj prostor doživljavam kao kuću za pisce u Novom Sadu, a mi tako nešto u Pečuju nemamo. Mladi koji pišu u Mađarskoj uglavnom žive u Budimpešti i tamo je književna scena jako aktivna, a naročito je u poslednje vreme aktuelna slem poezija. Nekad se desi da u toku jednom meseca bude više od pet večeri posvećenih slem poeziji i pesnici koji se interesuju za takvu vrstu poezije često gostuju u Pečuju. U Pečuju se pre dve, a možda i tri godine, organizovao Književni disko. To su bile književne večeri koje nisu imale klasičnu formu, već je nakon razgovora sa dva, a nekad i tri pisca, bila svirka alternativnog benda i uvek je bilo baš dobro. U Pečuju se objavljuje Jelenkor, jedan od najznačajnijih književnih magazina u zemlji, i ponosni smo na njega. Rezidencijalni program koji u Pečuju postoji od 2007. godine je veoma je važan za naš grad i zaista je divno kad imate priliku da ugostite pisce iz celog sveta i čujete njihovo mišljenje i njihovu poeziju ili prozu. Volela bih da Novi Sad kroz projekat Evropske prestonice kulture što više razvije rezidencijalni program jer je to od velikog značaja za kulturnu scenu grada. U Mađarskoj postoji Fejsbuk i Instagram stranica InstaVers, na kojoj se redovno objavljuju fotografije na kojima se nalazi neki stih ili odlomak iz neke knjige propraćen lepim dekorom i ta stranica je veoma popularna i kod mlađe i kod starije publike.

Što se tiče novosadskih pozorišta, mislim da su baš dobra. Prošle nedelje sam tri puta bila u pozorištu i posebno mi se dopala predstava „Jami Distrikt” Kokana Mladenovića. Imam utisak da je u Mađarskoj nacionalni teatar dosta konzervativan, dok je alternativna scena veoma jaka i uspešna. Problem je što su karte za te predstave dosta skupe, duplo skuplje nego kod vas, tako da je to osnovni problem zašto ne idemo češće u pozorište iako alternativne trupe često gostuju u Pečuju.

 

Da li si ostvarila kontakt sa nekim iz Novog Sada ko bi objavio tvoju poeziju i da li si do sada čitala neku knjigu novosadskog pisca?

Nakon nekoliko dana provedenih u Novom Sadu stigla mi je poruka na Instagramu, što me je baš iznenadilo i nasmejalo, od jedne devojke koja radi za časopis Híd. Upoznali smo se i rekli su mi da su voljni da objave nekoliko mojih pesama. Baš mi je drago i to me je još više podstaklo da pišem i da se angažujem oko objavljivanja poezije u časopisima kako bih mogla da (nadam se uskoro) objavim i svoju prvu knjigu. Što se tiče novosadskih pisaca, do sada nisam ništa čitala, ali sam napravila spisak na osnovu preporuka ljudi sa kojima sam razgovarala tokom ovih mesec dana, tako da imam još dva dana da kupim knjige i da krenem da čitam. Jedva čekam.

 

Autori intervjua: Sanja Pavlović, Duško Balenović i Marija Torbica

 

 

 

 

 

Ostavite odgovor