Интервју: Андреа Дрењовски, Plants AiR резиденткиња

Објављено у категорији: Вести

O coffee-shop култури у Новом Саду, инспирацији и књижевности…

 

Овај град је јако жив, толико је људи на улицама, локали по центру су сваког дана пуни. Људи су веома живахни, пуно причају, и никад се нисам осетила усамљено.

Andrea Drenyovszki

 

Субота поподне, топао ветар дува, и ми одлазимо у Оwл клуб да разговарамо са Андреом, младом песникињом, која је дошла из Печуја у Нови Сад на резиденцију за писце Фондације „Нови Сад 2021” у оквиру реализације пројекта Европска престоница културе. У њеном нотесу смо оставили поруку да обавезно чита књиге Владимира Тасића и да слуша музику „Луне”, „La Strade” и „Boye”. Било нам је задовољство да се дружимо. Преносимо део нашег богатог разговора.

 

За неколико дана се враћаш у Печуј и волели бисмо да нам испричаш какви су твоји утисци у вези се резиденцијом. Да ли је ово прва резиденција за писце на којој си била?

Да, ово је моја прва резиденција и веома сам задовољна целокупном организацијом и начином на који сам проводила време у Новом Саду. Када сам аплицирала за резиденцију размишљала сам о томе да је ово идеална прилика која ће ми омогућити време за писање. Студирам медицину и радим, и мало ми времена остаје да пишем. Веома ме је обрадовало што сам баш ја изабрана да дођем у Нови Сад и проведем месец дана овде. Овај град је јако жив, толико је људи на улицама, локали по центру су сваког дана пуни. Људи су веома живахни, пуно причају, и никад се нисам осетила усамљено. Сви су се лепо опходили према мени, а моје познавање српског језика ми је свакако олакшало боравак. Српски језик разумем, али ми је проблем да причам јер нисам најсигурнија и једном приликом сам на самом почетку резиденције наручила кафу на енглеском језику и једна јако фина девојка која ме је услужила је желела да ми све објасни на енглеском језику, али се и она збунила и почела да прича на српском, а ја сам јој рекла да је разумем и на српском, иако сам то рекла на енглеском, тако да смо се обе након тога баш смејале. Кад размислим да ли ми је нешто недостајало, једино мој омиљени ресторан у Печују где припремају укусну пасту. Мислим да су овакви резиденцијални програми веома важни за писце јер им омогућују да упознају нову културу, да проведу одређено време у граду у ком се говори на другом језику и да се упознају са другим људима који се баве писањем.

 

Како изгледају твоји дани у Новом Саду и шта је на тебе оставило најјачи утисак, о ком си можда нешто и написала?

Дани ми личе један на други, пуно шетам градом, углавном поред Дунава јер ми река у Печују јако недостаје, а између шетњи време проводим у неким од кафића у центру града где сваки дан два до три сата пишем. Волим да пијем филтер кафу и да испробавам различите укусе и ароме, и у Новом Саду има баш лепих кафића. Била сам у Академији, Лофту, Кафа и Кафа, а највише ми се допао Погон, поготово место поред прозора где ми је баш лепо кад седнем јер могу да посматрам људе који су на улици и да уживам у лепој кафи и у писању. У стану у ком живим имам један прозор са ког имам јако леп поглед на Нови Сад и баш уживам у њему. Што се тиче писања, прво сам записивала кратке белешке, нешто попут дневника, а у последњих две недеље на основу њих почела сам да пишем песме. Оно што ми је привукло највећу пажњу јесте да људи у Новом Саду пуно времена проводе у кафићима и радим даном, а и викендом, и да испијање кафе траје баш дуго код вас. У Печују су кафићи тако пуни једино кад је у току неки фестивал и евентуално викендом, а осталим данима људи углавном време проводе код куће. То ме је баш изненадило, и свиђа ми се, тако да сам о кафе култури у Новом Саду почела и да пишем. Такође, ви много трубите у саобраћају, стално се чују сирене, и волела бих да тај „језик сирена” укључим у своју поезију.

 

Студираш медицину, почела си да радиш, волиш књижевност, позориште, пишеш поезију. Можеш ли нам објаснити како ти видиш ту везу између медицине и поезије?

Волим да читам и књижевност ме је од почетка школовања интересовала. Пишем поезију од средње школе, али много више читам прозу. Поред књижевности волим биологију и када је требало да се одлучим чиме ћу се у животу бавити изабрала сам да упишем медицину и да учим да будем лекар дијагностичар. Оно што ме највише повезује са књижевношћу док се бавим медицином јесу осећања других људи, њихови емотивни ломови, начин на који се носе за чињеницама које се тичу њиховог здравлја, а и здравља њихових најближих. Питали сте ме да ли ми можда посматрање органа других људи даје инспирацију да пишем, оно што видим уз помоћ ултразвука. Можда, није искључено, али ме разговор који водим са пацијентима највише занима. Покушала сам да пишем поезију по узору на анатомију, као један вид анатомског писања, служећи се медицинском терминологијом и то ми је био баш велик изазов. Волела бих да поново покушам да пишем на тај начин, можда ће ми сад бити лакше да се у тој специфичној форми изразим.

 

Шта је главна тема твојих досадашњих песама, које мотиве би издвојила као централне?

Пре него што сам дошла у Нови Сад, почела сам да радим на једној новој теми. У питању је дужи циклус песама посвећених ратовима на Балкану са акцентом на трауму, психичка и емотивна оштећења која су настала као последице рата. Рођена сам 1992. године у Суботици и те године је мој отац добио војни позив. Од њега су стизала писма, углавном после његових изненадних посета. Ја се тог периода наравно не сећам, али о њему пишем на основу сећања мојих родитеља, породичних пријатеља и других људи који та искуства памте. Такође, интересује ме како млади људи који су као и ја одрастали за време рата перципирају те догађаје и да ли су они можда индиректно оставили на њих емотивне ожиљке. О рату сам сазнала читајући књиге Zoltána Danyia и Rolanda Orcsika. Кад сам завршила забавиште почело је бомбардовање Србије, и тада сам живела у Бачкој Тополи где и даље живе моји родитељи. Тог периода се сећам, наравно из дечије перспективе. Мој боравак у Новом Саду се поклопио са годишњицом обележавања бомбардовања Новог Сада и сазнала сам много тога што верујем да ће ми користити у дајем писању.

 

Каква су твоја запажања кад упоредиш књижевну, и уопште културну сцену Новог Сада и Печуја? 

У Новом Саду има баш доста књижевних догађаја, много више него у Печују. Веома ми се допада простор и концепт књижаре Булевар-Боокс јер ја тај простор доживљавам као кућу за писце у Новом Саду, а ми тако нешто у Печују немамо. Млади који пишу у Мађарској углавном живе у Будимпешти и тамо је књижевна сцена јако активна, а нарочито је у последње време актуелна слем поезија. Некад се деси да у току једном месеца буде више од пет вечери посвећених слем поезији и песници који се интересују за такву врсту поезије често гостују у Печују. У Печују се пре две, а можда и три године, организовао Књижевни диско. То су биле књижевне вечери које нису имале класичну форму, већ је након разговора са два, а некад и три писца, била свирка алтернативног бенда и увек је било баш добро. У Печују се објављује Jelenkor, један од најзначајнијих књижевних магазина у земљи, и поносни смо на њега. Резиденцијални програм који у Печују постоји од 2007. године је веома је важан за наш град и заиста је дивно кад имате прилику да угостите писце из целог света и чујете њихово мишљење и њихову поезију или прозу. Волела бих да Нови Сад кроз пројекат Европске престонице културе што више развије резиденцијални програм јер је то од великог значаја за културну сцену града. У Мађарској постоји Фејсбук и Инстаграм страница InstaVers, на којој се редовно објављују фотографије на којима се налази неки стих или одломак из неке књиге пропраћен лепим декором и та страница је веома популарна и код млађе и код старије публике.

Што се тиче новосадских позоришта, мислим да су баш добра. Прошле недеље сам три пута била у позоришту и посебно ми се допала представа „Јами Дистрикт” Кокана Младеновића. Имам утисак да је у Мађарској национални театар доста конзервативан, док је алтернативна сцена веома јака и успешна. Проблем је што су карте за те представе доста скупе, дупло скупље него код вас, тако да је то основни проблем зашто не идемо чешће у позориште иако алтернативне трупе често гостују у Печују.

 

Да ли си остварила контакт са неким из Новог Сада ко би објавио твоју поезију и да ли си до сада читала неку књигу новосадског писца?

Након неколико дана проведених у Новом Саду стигла ми је порука на Инстаграму, што ме је баш изненадило и насмејало, од једне девојке која ради за часопис Híd. Упознали смо се и рекли су ми да су вољни да објаве неколико мојих песама. Баш ми је драго и то ме је још више подстакло да пишем и да се ангажујем око објављивања поезије у часописима како бих могла да (надам се ускоро) објавим и своју прву књигу. Што се тиче новосадских писаца, до сада нисам ништа читала, али сам направила списак на основу препорука људи са којима сам разговарала током ових месец дана, тако да имам још два дана да купим књиге и да кренем да читам. Једва чекам.

 

Аутори интервјуа: Сања Павловић, Душко Баленовић и Марија Торбица

 

 

 

 

 

Оставите одговор